Улога уредника ове књиге за мене је истовремено и понос и част, јер је Јован Стерија Поповић рођен у мом Граду Вршцу који називамо „Највећи јапански град у Републици Србији“, јер је угостио највећи број уметника и спортиста из Јапана у претходној деценији. Наша жеља је да Стеријина дела живе у Јапану, како кроз књижевност тако и на даскама које живот значе. Писац је комбиновао књижевну генијалност, посебно у комедији, са снажним деловањем у развоју образовања, културе и институција у Србији. „Покондирена тиква“ је комедија која приказује карактер жене која јавно покушава да се представи као виша класа, али је њен „tate-mae“ (вештачки имиџ) потпуно одвојен од њеног „honne“ (искрена мисао). Тај раскорак између онога што желимо да будемо и онога што јесмо резонује јапанским концептом „tate-mae vs honne“. Кроз универзалну комедију карактера, Стерија нас у савременом друштву тера да се кроз смех запитамо: Ко смо, заправо, кад скинемо маске?
Заставе представљају саставни део људске цивилизације будући да су преко одређених декоративних елемената представљале различите симболе идентитета и комуникација.
Историја застава показује креативност и прилагодљивост човечанства у коришћењу визуелног дизајна за изражавање различитих колективних вредности, те указује на њихов трајни значај у различитим културама и епохама.
Сaма проблематика карактерологије и менталитета једног народа захтева мултидисциплинарност, обухвата сва она научна подручја која имају додирне везе с њом, на шта прегнантно указује класик наше карактерологије Владимир Дворниковић. Тако и овај наш библиографски попис радова пружа веома богат именик најистакнутијих српских научника који су се са свог аспекта бавили карактерологијом и менталитетом свога народа.
Kада се млади Миодраг Ђурић, познат као Дадо, око 1952. године настанио у поткровљу код своје тетке по мајци Вукице Милошевић, зване Вуле, у Страхињића Бана у Београду, већ је био у сукобу. Прекинуо је са социјалистичким реализмом који су покушали да му наметну у Уметничкој школи у Херцег Новом (1948–1952), где је предавао његов ујак по мајци Мирко Кујачић, који га је примио убрзо након смрти мајке, у јануару 1945. године
Реч логор упућује на спутану слободу, на заробљеност, на власт онога ко држи логор над оним ко је логору, на присилу над жртвом, на злостављање, на убијање… Као што се људи заробљавају и одводе у логор, тако силници овога света настоје и историју да „заробе“; као што се над људима спроводи насиље да би се они преумили, тако се и над историјом спроводи насиље да би се она прекројила…
