1. Како бисте описали своје искуство у организацији изложбе посвећене Миодрагу Даду Ђурићу , и како је сарадња са Фондацијом „За српски народ и државу“, Српском академијом наука и уметности, као и Фондацијом „Плаво“ обликовала овај пројекат?
Било је то веома лепо, интензивно и испуњавајуће искуство сарадње, прави колективни рад, који је показао искрено, узајамно поштовање, слично мојој сарадњи са мојим издавачем Франсоом-Мариом Дејролом (Éдитионс Л’Ателиер цонтемпораин) – што, по мом мишљењу, представља кључ успеха овог догађаја.
2. Изложба „Дадо: историја природе 1953–2000“ била је изузетно значајан догађај. Шта сматрате кључним елементом његове уметности који би требало истаћи и препознати, како у Србији, тако и у међународној заједници?
Његову изузетну љубав и фасцинацију природом („Мајка природа“, како ју је називао), усађену још у раном детињству, захваљујући његовој мајци Вјери и деди Јовану Кујачићу.
3. Ви сте ауторка и творац изложбе. Да ли сте се суочили са изазовима током реализације овог изложбеног пројекта и које сте емоције доживели током припрема?
Кратак временски оквир свакако је био један од главних изазова, али је дубока посвећеност тима и великодушност колекционара заиста направила разлику. Сада на овај догађај гледам као на остварење четрнаестогодишњег рада на очевом наслеђу, а изузетно сам поносна и на то што смо објавили монографију Дадо: феномен живота кроз сликарство, за коју се надам да ће постати референтна књига о Даду.
4. У свом раду за часопис „Прогрес“ бавили сте се стваралаштвом свог оца. С обзиром на то да се ово тематско издање бави односима између две земље, како, по вашем мишљењу, уметност и култура могу послужити као мост за јачање тих односа?
Управо је моћ врхунске уметности да отвори ум публике ка другим универзумима и културама – захваљујући њеној универзалној димензији. Боље познавање културе друге стране кључ је успешног и хармоничног односа између две земље, а сматрам да то посебно важи за Француску и Србију, тим пре у светлу снажних историјских веза између наших народа. Надам се да ће Дадово дело допринети овом важном процесу.
5. Какво је искуство бити ћерка тако великог уметника као што је Миодраг Дадо Ђурић? Да ли је тешко приступити његовом делу објективно или сте успели да се дистанцирате и сагледате га из уметничке, а не само личне перспективе?
Рекла бих да увек осцилирам између оба приступа! То произлази из чињенице да од раног детињства имам личну повезаност са очевим делом, неку врсту инстинктивног, осећајног разумевања, а истовремено и више научни приступ, подстакнут нашим истраживањима и бројним открићима током последњих 15 година. Као што увек кажем, његов универзум је бескрајан, баш као и тумачење његовог дела.
6. Кроз изложбу сте нам приказали многе фазе Дадовог стваралаштва. Који део његовог опуса сматрате најважнијим или најутицајнијим, и зашто сте одлучили да га ставите у фокус изложбе?
И ране и позне године, јер показују ту изузетну кохерентност његовог дела, универзума уметника који никада није престајао да изнова открива нове аспекте себе – то је способност коју поседују само ретки срећници.
