Славиши велико хвала

Ауторски текст Ивана Тасовца „Славиши велико хвала“ за дневни лист „Политика“ 02.03.2020.

Славиша Лекић није ни свестан колико је направио добар филм. Јесте да је ту остала гомила нејасноћа, типа: како је уопште могуће да Вучић никада није рекао ниједну једину паметну ствар, а да је истовремено крао мисли, реченице и читаву политичку платформу од препаметне српске опозије? Али „Владалац”, у крајњој инстанци, и није филм о Вучићу. „Владалац” је неочекивано субверзивни филм о личним фрустрацијама и политичкој стагнацији у делу српске опозиције, о непраштању успеха и границама људског разума.

Како је Славиши Лекићу пошло за руком да навуче своје саговорнике да демонтирају сами себе пред камерама слободарске N1 је за мене прилична мистерија.

„Владалац” је прича о људима, који су се у Слобино време, макар и декларативно, залагали за демократске принципе, да би их се, додуше, олако, по доласку на власт, одрекли. „Владалац” је епопеја о пропуштеној шанси српске политичке елите израсле из некадашње Демократске странке и о људима који су ментално остали заробљени у тамном вилајету деведесетих. „Владалац” је, пре и после свега, поема о регресији политичког речника.

Славиша Лекић разоткрива оне који су се мењали тако што су постајали гора варијанта себе самих, јер остати исти представља само малограђански сан, и оне који мисле да имају богом дану лиценцу да вређају све људе, који су, радећи на себи, преузели одговорност како нам не би увек и за све у историји Србије било одговорно неко „кенгурово мудо” или „белосветски педер” — по речима  духовног вође српске опозиције и субјективно независних новинара, Војислава Шешеља.

У свом ауторском пројекту, Славиша Лекић вешто наводи духове деведесетих, оваплоћене у разне Петричиће и друге Прпе, да оптуже Вучића за све пошасти цивилизације и сопствених недаћа — изузев еректилне дисфункције. Што, наравно, ни на који начин, не представља потврду њихове функционалности. Али нас подсећа да у демократији свако може слободно да изражава своје ставове, и има могућност да бира и буде биран. Наравно, под условом да се не завуче у мишју рупу и прогласи бојкот када треба да свој рад стави на демократску вагу редовних изборних процеса.

Немам ја проблем са њима као што ни они немају ама баш никакав проблем са Вучићем. Суштински, српска титуларна елита има проблем са Србијом, која бира на демократским изборима, и са Европским и међународним организацијама, које их повремено, истина млако, али ипак подсете на то.

Али ће зато иза њих остати, ако ништа друго, „Владалац” као фантазмагорични игроказ и сведочење о њима самима, о њиховом личном, политичком, мисаоном и језичком суноврату. Славиши, велико хвала!