Понављачи

Проф. др Урош Шуваковић 25.03.2019. за лист „Политика“

Ових дана смо сведоци ескалације политичког насиља на улицама Београда. Оно је усмерено ка згради Радио-телевизије Србије, коју су насилници који су провалили у њу перципирали као „стуб режима”, иако она то по својој уређивачкој политици извесно није. Но, они нису могли ничега паметнијег да се сете; имагинација им је слабија страна. Тако су кренули да раде исто што је опозиција радила 9. марта 1991, у разним шетњама током деведесетих година прошлог века, 5. октобра итд.

Понети успехом 5. октобра 2000. наивно су помислили да могу да изврше још један државни удар. И да свргну Александра Вучића, што јесте једини јасно дефинисан циљ групације која је у петак упала у просторије РТС-а. Баш као да је ово Африка или Латинска Америка, а не Европа. Хоће без избора да дођу на власт. И немају проблем да то јавно саопште. Заборавили су само да су 5. октобру 2000. претходили избори, на којима опозиција јесте освојила више гласова, али није добила изборе. Бојећи се другог круга, одлучили су да насилно преузму власт упадом у Савезну скупштину и паљењем изборног материјала. А свему томе је претходила агресија НАТО-а, чијих 20 година управо обележавамо.

Дакле, док је опозиција у последњој деценији прошлог века звиждала, пиштала, урлала и покушавала да насилно дође на власт, предвођена Вуком Драшковићем, она је била потпуно неуспешна. Тек када је Америка отворила питање Космета, који је председник Милошевић бранио свим срцем и свим легалним и легитимним средствима као саставни део Србије, тек када је НАТО извршио агресију на суверену државу – Савезну Републику Југославију и када су њихове обавештајне службе пронашле новог лидера опозиције, уложивши у све то, према сведочењу Монтгомерија, више од 100 милиона долара, тек тада је коалицији ДОС-НАТО-ОВК пошло за руком да промени легитимну власт у нашој земљи. То су биле друштвене околности које су такву промену омогућиле.

Данас такве друштвене околности не постоје. За разлику од својих претходника који су били на власти после 2000. године, председник Вучић је успео, користећи се Резолуцијом 1244 као једном од главних полуга Милошевићеве политичке заоставштине, да питање Косова и Метохије поново врати у Уједињене нације. НАТО јесте и даље војно моћан, али политички знатно спутанији него 1999, док се с друге стране Русија, захваљујући председнику Путину, дигла из пепела. Дакле, војна интервенција Запада попут оне из 1999. потпуно је искључена. Заинтересованост Запада да доводи на власт профашистичке снаге у Србији или оне чије је енормно богатство непознатог порекла, извесно не постоји. Једино за шта је Запад тренутно заинтересован јесте да дестабилизује Вучића, како би ослабио преговарачку позицију Србије у процесу решавања судбине српског Косова и Метохије. И то ова група насилника покушава да учини симболично баш на 15. годишњицу погрома Срба са Космета, ваљда у жељи да Харадинају покажу како остварују његову жељу да се промени власт у Србији. Или да јасно поруче како им је до Космета стало „кô до лањског снега”. Зато су они објективно штеточине, једна групација која брука Србију где год стигне. Насилници који су упали у зграду РТС-а и нападали припаднике полиције по београдским улицама уз претњу за осветом (читај: лустрацијом), имају исту ону марионетску улогу какву је имала опозиција деведесетих година прошлог века – да служе страним интересима. Али за разлику од тадашњих лидера опозиције – Драшковића, Мићуновића, Ђинђића, Коштунице – који су имали некакву идеју шта хоће да ураде (и на чију се помоћ ослањају у том свом науму), макар та идеја била кратковида и погрешна, као што се врло брзо после 5. октобра показало да јесте, ови садашњи су само понављачи њихових чињења. Међутим, потпуно безидејни. И компромитованији него њихови претходници. Они само понављају политичко насиље с краја прошлог века, мислећи да ће им то, и само то, обезбедити долазак на власт. Зато и могу да се лако преброје њихове присталице, којих је у Србији неупоредиво мање од оних који имају опозициони став. Баш као што написа стари Маркс у „Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”, полемишући са Хегелом: велике светскоисторијске чињенице и личности појављују се такорећи два пута – једном као трагедија, други пут као фарса.

П. С. Неке колеге, припадници академске заједнице, који себе сматрају „савешћу друштва”, недавно су потписали проглас у којем се жале на стање људских права у Србији, „аутократску власт” итд. Ни о једном важном питању реч нису рекли, али су о релативно ускоеснафским питањима доста тога написали. Ја тај проглас наравно нисам потписао, јер се са његовим садржајем уопште не слажем. Сасвим прецизно: највише ми смета зашто су прећутали Косово и Метохију, када је то најозбиљније друштвено питање данас. Као да је то за њих „свршена ствар”. Али ако је стварно време да „Србин постане грађанин”, као што је у свом интервјуу навела једна од потписница тог прогласа, било би добро да сви они сада потпишу нови проглас и осуде политичко насиље и напад на институције. Тиме би показали ту развијеност грађанске свести (мада не постоји нужна опозиција грађанског и националног), залагање за право на слободу медијског изражавања као једно од људских права и истовремено се оградили од фашизације политичког деловања, чега смо ових дана били сведоци.

Редовни професор Универзитета у Београду