Где Сте Пошли На Ђанга?

Колумна Ивана Радовановића у „Информеру“ 19. 02. 2020.

Постоји, у Тарантиновом Ђангу, она сјајна сцена, на самом крају, када се суочавају Ђанго и онај црни слуга, покварењак, којег игра Самјуел Л. Џексон.

И слуга, који, иначе, цео филм, храмље, погрбљен, и ослања се на штап, одједном крене да се усправља, баца штап, хода нормално, и претећи изговара:

„Израчунао сам да си испалио свих шест метака“.

А Ђанго, стојећи на галерији, одговара:

„А ја сам израчунао да имам два револвера“.

И онда вади други пиштољ испод сакоа и сређује зликовца, гађајући га баш у лажљиве ноге.

И сада, ако ме питате какве то везе има са управо завршеним Владаоцем, а поштено сам га одгледао, ево, одмах да вам објасним.

То је следећа сцена коју ћемо да гледамо.

Пошто је Владаоцем несрећна опозиција управо то пробала да уради, оно што Семјуелу Л. Џексону није успело.

Да се усправи, саопшти Вучићу да га је провалила, да зна, као, све о њему, да је он за њу, што би на Дивљем Западу рекли „пиеце оф цаке“, да је врло добро израчунала како је сву муницију испуцао, па је сада, ваљда на њу ред.

И сада ја само чекам да овај посегне руком испод сакоа, и мирно им саопшти: „Извините, али ја сам израчунао и ово. А ви?“

Пошто је он, и то су ови који су хтели да му налепе етикету Владаоца, то јесте „ђаволовог помоћника“, поново пропустили да примете, за све њих, ипак, Ђанго.

И то је мој основни утисак после сагладавање два мучно дуга дела несрећног серијала. Ђанго пуца први (тако се звао један од филмова који су инспирисали Тарантина), а ви, браћо, слободно наставите да сеирите.

Једино што мислим да то сеирење ипак боље да се дешава на твитеру, пошто су главе аутора Владаоца одавно наштеловане на двеста и кусур карактера, и свака дужа форма им представља проблем.

Па онда покушају да и емисију попуне паролама, транспарентима, изјавама, доскочицама, које изговарају одабрани гости, а од којих свака има управо ту негде, око две стотине карактера, не више.

И онда се, у тих двеста и нешто словних знакова, гости плаше, кукају, мудрују, жале, ликују кад као нешто открију, или исто тако као погоде, запање се његовом изборном победом, одушеве када га спопадну да лаже, и тако укруг. Један ТВ твитераш за другим, парола стиже паролу, 280 карактера мења 280 карактера, а између, у оној дужој форми, наратор плаче над судбином Србије.

Још када се томе дода њихова убеђеност, и аутора и ТВ твитераша, да смо ми криви што је Вучић на власти, и да таквог, који је, како су лепо рекли – лудак и будала, па још и ради, управо и заслужујемо, о емисији и нема бог зна шта више да се каже.

Осим да је ваљда требало, истовремено, да покаже да су они у њој паметни, да смо ми остали глупи, и да послужи да нас ти паметни, паролама, преваспитају.

Па да, када Вучић помене еугенику, ми знамо шта то значи, пошто нам је, у емисији, замерено да ни то не знамо.

То се зове брига за заблудело друштво, нема шта. У „Врлом новом свету“, Олдуса Хакслија, патентиран је и начин. Звао се хипнопедија, и био доста прост. Док спаваш, пуштају ти пароле, разне истине, и то небројено пута, те их ти, у сну, и научиш, и прихватиш, а онда и примениш.

Што води ка томе да сви, убудуће, има да спавамо поред телевизора, и Н1, са које нам, у сан, улази: „Вучић психопата“, „Вучић лажов“, „Вучић хулиган“, „Вучић лудак и будала, па још и ради“, „Вучић педер“… и то онолико дуго док у то не поверујемо, тотално.

Једино што су аутори ове Твитер хипнопедије заборавили је то да су такви експерименти опасни, да људи нису подељени као у Хакслијевом измаштаном свету на паметне алфе и глупе ипсилоне, и да знају, када их лажеш, фолираш и правиш их на будале, да озбиљно попизде и позову Ђанга.

А онда он каже: „А да ли сте израчунали ово, што сам ја израчунао“. И распали.

Па их поново ресетује на фабричко подешавање, и врати на оно што и јесу – исфолиране жртве, које лажно храмљу.

Пошто Ђанго јесте оно што народ хоће. И то не зато што је глуп. Него зато што вас је провалио.