Закон о одузимању слободе

Проф. др Урош Шуваковић 25.01.2020. за лист „Политика“

Атак на СПЦ представља само кулминацију антисрпске политике коју Мило Ђукановић нешто дуже од две деценије уназад спроводи у Црној Гори. Гротескно данас делују изјаве црногорског премијера Марковића да је Црна Гора „правна држава”. То је држава изграђена на криминалу, корупцији, клановско-кумовским везама које као октопод даве грађане Црне Горе (подсећам на јавна оглашавања Миловог финансијера Душка Кнежевића из Лондона), истовремено омогућујући Ђукановићу владавину, која се по дужини приблажава оној краља Николе. Воља народа? Не, воља олигархије у спрези с мафијом.

Милу ја не бих замерао комунизам – то је сањани и никад досањани идеал свих који су за слободу, солидарност и правду, при чему он то није, већ је још у то доба дошао на власт; ја му замерам диктатуру, драстично кршење људских личних и колективних права, које се последњих дана манифестује кроз одузимање права на слободу вероисповести, и то усвајањем закона са циничним називом закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. То није закон о слободи, већ закон о одузимању слободе, веома налик ономе што га је у Албанији својевремено донео Енвер Хоџа, укидајући цркву. Разлика је у томе што Мило Ђукановић, хотећи да укине већинску традиционалну цркву у Црној Гори – ону чији је Његош био владика – уједно ствара из НВО нову, државну цркву. Чим је НАТО проценио да је СПЦ „сметња” решавању проблема на КиМ и да је она под утицајем Руске православне цркве, о чему сведочи изјава генерала Хоџиса, Ђукановићев диктаторски режим је ступио у акцију – против СПЦ. Законом се даје мустра Тачију, Харадинају, Куртију и банди како српске православне, немањићке манастире – Дечане, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, Грачаницу, Архангеле и друге српске светиње на КиМ да прогласе „косоварском имовином и баштином”.

Удари на СПЦ нису новост. Када је у време Милана Стојадиновића избила тзв. „конкордатска криза” 1937, жандарми су претукли у тзв. „крвавој литији” мноштво верника, свештеника и архијереја, укључујући владику шабачког Симеона Станковића. Данашњи страдалник од Милове жандармерије је владика диоклијски Методије. На основу одлуке СКЈ основана је и данас непризната тзв. македонска православна црква. Анте Павелић је покушао да оснује тзв. хрватску православну цркву. Отуда ваљда забринутост Стипе Месића и његових супотписника у вези с успехом Миловог пројекта. Међутим, новост јесте укидање слободе вероисповести у једној посткомунистичкој, транзициониј земљи. Тога се Мило заиста први сетио.

По Мила је најгоре што су протести израз аутохтоног незадовољства грађана Црне Горе. Међутим, Србија не може на жмури у погледу покушаја да се изврши култороцид над Србима у Црној Гори. Срби немају право на језик – ствара се нови, „црногорски”, а власт врши притисак да људи говоре језиком којим никада нису говорили, као што је својевремено и Туђман уводио „новоријек”; немају право на посао – оног тренутка када се декларишу као Срби, бивају истерани из државне службе или им се онемогућује да приватно раде; када кажу да су против признања тзв. независности КиМ и успостављања с том квазидржавом, заснованом на злочину и криминалу, дипломатских односа, онда се излажу најжешћим пропагандним оптужбама да доводе у питање „суверене одлуке Црне Горе” (sic!). Као да књаз Никола никада није певао „О намо, намо…”. Да није трагично, било би комично када режим у Црној Гори као израз „суверености” уводи санкције Русији! Још је тужније када покушава да фалсификује своју историју, поништавајући одлуке Подгоричке скупштине (пун назив: Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори), ваљда настојећи да покажу да никада нису били у саставу југословенске државе, премда је баш у СФРЈ дошло до еманципације црногорске од српске нације; Србима се оспорава право да се противе уласку Црне Горе у НАТО, иако је НАТО убијао и грађане Црне Горе 1999, извршивши агресију на СРЈ.

Проблем је, дакле, у томе што се идентитет савременог црногорства гради на антисрпству, и то од стране режима који не почива на демократским начелима. Србија, као део демократског света, у којој диктатура постоји само у фантазмогоријама политичара који не представљају никога до саме себе (Ђилас и компанија), мора да на демократски начин заштити српски народ ма где био, а сада у Црној Гори пошто је тамо непосредно угрожен. Брига за људска права превазилази националне оквире – то је универзална тековина човечанства, па је потребно да се међународне институције укључе свугде (а не само негде) где су она стварно (а не пропагандно) угрожена.

Редовни професор Универзитета у Београду