Српска елита губи контакт с реалношћу

(ауторски текст Ивана Тасовца за „Курир“) 13.02.2020.

Губљење контакта с реалношћу је најраспрострањенија болест српске елите.

Како другачије тумачити изјаву коју је Вида Огњеновић дала подгоричким Вијестима како је Србија данас „до корак од концентрационих логора“ и како постоји опасност да ће Црногорци ускоро у Србији бити третирани као некада Јевреји у нацистичкој Немачкој, који су „морали да доносе увјерења о поријеклу десет генерација уназад“?

Како разумети некога попут Горана Марковића, који на Пешчанику пише и објављује један мање-више исти текст, мењајући сваке деценије само име и презиме своје личне фрустрације коју проглашава за национално зло – од Ђинђића до Вучића, да би на крају сав свој мужевни бес због тога што се „налазимо под класичном окупацијом“ ипак искалио над женским обрвама?

Корифеји другосрбијанског пензионерства су своје каријере градили у време када смо имали „оба телевизијска програма“ и таман толико штампаних медија. Да ли им је и тада нешто фалило? Врло могуће, али њихов најрадикалнији бунт против ранијих режима се сводио на повремено прескакање кремпита код чика Буде у Клубу књижевника.

Тако су се, међ кремпитама, вероватно затуриле и Кораксове карикатуре са студентског протеста ‘68. О Петричићевим, из времена демонстрација „Чедо – ожени ме“, да не говорим.

Закономерност којом промена власника Клуба књижевника и евидентан пад квалитета њихових кондиторских производа код другопензионера резултира колективном хистеријом о окупацији и концентрационим логорима можда и није толико неочекивана, с обзиром на то да лекари одавно упозоравају да прекомерна употреба шећера може изазвати болест зависности.

Србија је очито зрела за нову политичку опцију – Независну партију пензионера Србије (у даљем тексту НЕПУПС), која ће бојкотовати изборе све док се не забране све телевизије изузев Н1, а на киосцима буду могли да се купе само партијски аминована гласила као што су Нин, Данас и Време. Као у добра стара времена.

Можда ће онда Весна Пешић и Ратко Божовић најзад почети да се осећају слободно и неугрожено. Можда ће чак и Воја Брајовић престати да осећа „зебњу и страх за самоодржањем“, а Петар Божовић добити шансу да, у истом костиму који је носио у филму „13. јули“, дојаше до Теразија и салутира испред Врховног лустратора, академика Теодоровића.

Доласком НЕПУПС на власт у Србији ће, како би то већ епски срочио пензионер-приправник Вук Јеремић, засигурно „почети да се помаља сунце слободе – иза облака лажи, криминала, примитивизма и издаје“.

Живи били па видели.

Уосталом, ваљда је и Синиша Ковачевић заслужио да постане председник нечега, не би ли најзад престали да га бркају с Душком. Био би то мали корак за њих двојицу, мало већи за књижевност, али сасвим солидан искорак за Србију.

Аутор је директор Београдске филхармоније